OSTVARIVANJE DISCIPLINE U RAZREDU

Standard

OSTVARIVANJE DISCIPLINE U RAZREDU

Riječ disciplina latinskog je porijekla i znači – učenje. Izvorno se koristila za samodisciplinu potrebnu za obavljanje neke zadaće, dok se danas, prema Klaićevom (1987) rječniku, koristi za „skup propisa koji određuje način održavanja poretka u stanovitim ustanovama i organizacijama“ i „naviku na pokoravanje stanovitom poretku“. Njezina je svrha spriječiti pojavu problema, te djelovati ukoliko se problem ipak pojavio kako se on ne bi ponovio.
U okviru odgoja i obrazovanja, pojam disciplina odnosi se na ona ponašanja učitelja koja su reakcija na ponašanja učenika koji ometaju red, sigurnost i proces učenja. Charles (1992) navodi pet kategorija nepoželjnog ponašanja u razredu. To su: agresija (fizička ili verbalna), nepoštenje (prepisivanje i druge vrste varanja pri ispitivanju, krađe), prkos autoritetu (učenik odbija slijediti upute učitelja), remećenje rada (pričanje, dobacivanje papirićima), te nesudjelovanje u radu (bavljenje drugim aktivnostima).
Učenička disciplina, odnosno nedisciplina, navodi se kao jedan od najvećih problema u školi, ne samo od strane učitelja i ravnatelja, nego i od strane roditelja. Očiti dokaz toga je žustra javna rasprava koja se u posljednje vrijeme vodi u Hrvatskoj oko uvođenja suspenzije – pedagoške mjere koja bi nastavnicima omogućila udaljavanje „problematičnih“ učenika s nastavnog sata ili općenito s nastave.

Zašto su učenici nedisciplinirani?
Andrilović i Čudina-Obradović (1996) navode tri vrste mogućih uzroka školske nediscipline, ukratko prikazane u nastavku teksta.
Prvo, mogu postojati biološke osobine djeteta koje su značajne za pojavu školske nediscipline. Takve osobine su slabija mentalna razvijenost koja sužava raspon i trajanje pažnje, što može potaknuti impulzivnost i agresivnost. Također, moguća su oštećenja središnjeg živčanog sustava koja dovode do nemira, pretjerane aktivnosti, vrpoljenja i nespretnosti.
Druga vrsta uzroka su emocionalni problemi djeteta. To se najčešće odnosi na nemogućnost djeteta da na konstruktivan način zadovolji svoje potrebe. Primjerice, učenici kojima nije zadovoljena potreba za prihvaćanjem i poštovanjem od strane vršnjaka i učitelja, često neprimjerenim ponašanjima nastoje privući pažnju i tako zadovoljiti te potrebe.
Treća vrsta uzroka nediscipliniranog ponašanja su neka obilježja situacije u školi. Pri tome se misli na loše upravljanje učitelja razredom, loše odnose učitelja međusobno, loše odnose učitelja s ravnateljem i stručnom službom, nepostojanje jasnih pravila ili njihovo nepoštivanje, slabu suradnju škole s roditeljima i slično.
Svakoj od ovih vrsta uzroka potrebno je pristupiti na nešto drugačiji način. No, ovdje su neka opća pravila ostvarivanja discipline.
Važno je odmah na početku zajedničkog rada definirati jasna pravila ponašanja kako bi učenicima bilo jasno što je u razredu dopušteno, a što nije.
Rješavanje svakodnevnih razrednih problema
Svakodnevni razredni problemi podrazumijevaju ometajuće aktivnosti u kojima učenici sudjeluju umjesto ili pored sudjelovanja u nastavnom radu. Bitno je istaknuti da količina takvih aktivnosti gotovo isključivo ovisi o učitelju i osobinama koje su učenici kod njega primijetili, a ne o, primjerice, predmetu koji predaje.
Važno je odmah na početku zajedničkog rada definirati jasna pravila ponašanja kako bi učenicima bilo jasno što je u razredu dopušteno, a što nije. Bilo bi dobro da učitelj samome sebi razjasni odgovor na pitanje što očekuje u radu s učenicima. Primjerice, je li važno da učenici uvijek budu mirni i slušaju? Moraju li svi odmah napraviti ono što se od njih traži? Smiju li učenici na satu piti, jesti, ili žvakati? Je li doista važno da učenik ne nosi naušnicu u nosu? Gdje je granica između pomaganja nekome i varanja? Na ta i slična pitanja nije jednostavno odgovoriti, ali se bitno pozabaviti njima. Odgovori na njih odražavaju učiteljevu životnu filozofiju i njegovu filozofiju odgoja. Ukratko, ako učitelju nije potpuno jasno što je u razredu prihvatljivo, a što neprihvatljivo ponašanje, neće biti jasno ni učenicima.
Osim postavljanja jasnih pravila ponašanja, bitno je da učitelj dobro strukturira nastavno vrijeme, odnosno maksimalizira vrijeme provedeno u radu. To može postići tako da sat učini zanimljivim i prilagodi ga učeničkim interesima, tako da uključi učenike u rad, da bude aktivan i ne prespor, često mijenja metode poučavanja i slično. Pri tome je poželjno izbjegavati svaki prekid ili usporavanje sata jer je taj „prazan hod“ idealan za pojavu nediscipline. Kad su učenici zaposleni nečim zahtjevnim i zanimljivim, manje su skloni praviti disciplinske probleme.
Kada se neki problem, unatoč trudu, pojavi, treba ga riješiti. Dobro je rukovoditi se načelom najmanje intervencije, tj. koristiti metode koje neće nepotrebno narušiti nastavni rad, a uspješno će riješiti problem.
Primjer najjednostavnijeg postupka načela najmanje intervencije su neverbalni znakovi. Ponekad je dovoljno samo doći do učenika koji se bavi nekom nedopuštenom aktivnosti ili pogledati ga, pa da ga se u toj aktivnosti prekine. Prednost takvih neverbalnih intervencija je u tome što uglavnom ne remete koncentraciju ostalih učenika i ne prekidaju tijek sata.
Ukoliko učenik često ponavlja neku ometajuću aktivnost, dobro je iskoristiti situaciju kada se učenik ne bavi njome i za to ga pohvaliti. Istovremeno je dobro ignorirati kada se bavi ometajućom aktivnosti. Primjerice, ako učenik odgovara na postavljena pitanja bez prethodnog podizanja ruke i bez da ga je učitelj prozvao, dobro je ignorirati takvo ponašanje i pohvaliti učenika kad idući put mirno digne ruku. Vjerojatno će ignoriranje određenog ponašanja, u ovom slučaju – odgovaranja bez prethodnog prozivanja, dovesti do njegovog privremenog pojačavanja ne bi li se ipak izazvala nekakva reakcija učitelja. Međutim, ubrzo će prevladati pohvaljivanje i učenik će prihvatiti nova pravila ponašanja.
Ako učenik samoinicijativno ipak, ni u kom trenu, ne digne ruku, treba pohvaliti one učenike koji dižu ruku i pokazuju poželjna ponašanja. Kad to i dotični učenik napokon napravi, treba ga pohvaliti bez podsjećanja na prethodna nepoželjna ponašanja.

Ponekad se učenikovo ponašanje ne može ignorirati jer uvelike ometa rad ostalih učenika. Udaljavanje učenika iz razreda, odnosno ranije spomenuta suspenzija, u takvim se situacijama najčešće ne preporučuje, a prema statutima osnovnih škola u Hrvatskoj ono je i zabranjeno. Umjesto toga, treba nastojati udaljiti učenika na mjesto u razredu na kojem će najmanje privlačiti pažnju drugih. Pozivanje roditelja u školu neki autori također ne preporučuju jer smatraju da ono šalje poruku kako učitelj ne može riješiti problem, te kako ne vjeruje da ga učenik može sam riješiti. Kod starijih učenika to posebice pridonosi stvaranju dojma o općoj nemoći škole. Drugi, pak, autori smatraju da roditelje treba kontaktirati ukoliko se određeni problem ponavlja – ne kako bi ih se kritiziralo, nego kako bi se zajedničkim snagama našlo najbolje rješenje.
U slučaju da niti jedan od navedenih postupaka ne poluči željene rezultate, učeniku se može uputiti izravni zahtjev za prekidom ometajuće aktivnosti. Pri tome je važno zahtjev vezati uz određeno ponašanje, a ne uz samog učenika. Odnosno, učenika ne treba etiketirati kao zločestog, glupog ili bezobraznog jer mu se tada indirektno govori da je on loš i da se ne može promijeniti. Potrebno je osuditi točno određeno ponašanje jer je ponašanje moguće promijeniti.
Izravni zahtjev vjerojatno neće magično djelovati na učenika da odmah i zauvijek prestane s ometajućom aktivnosti. Učenici ponekad testiraju granice i izdržljivost učitelja. Takva testiranja treba ignorirati, a zahtjev ponavljati u istom obliku kako bi učenik shvatio da učitelj doista misli ozbiljno.
Ako ništa od navedenog ne djeluje, učenike treba suočiti s prikladnim posljedicama za određeno ponašanje. Kazna je, dakle, zadnja mjera u nastojanju da se spriječi neželjeno ponašanje. Ona nikako ne smije biti glavna disciplinska mjera. Prije nego se kazna izreče, učitelj mora biti siguran da će učiniti ono što je rekao kako učenici ne bi stekli dojam da su to „isprazne prijetnje“. Nakon što to učini, daljnje primjedbe na račun učenika treba izbjegavati.
Osnovna smjernica prilikom kažnjavanja jest ta da ono mora biti pravedno i razumno, a ne nasilno i povređujuće. Kako bi kažnjavanje bilo djelotvorno, korisno je dobro razjasniti učeniku zbog čega je kažnjen, osigurati mu alternativnu mogućnost da zaradi i nagradu, izbjegavati kažnjavanje kad ste ljuti, kazniti neželjeno ponašanje na njegovu početku, a ne kraju i slično. Također, prednost bi se trebala dati kazni uskraćivanjem (uklanjanju ugodnih podražaja, odnosno gubitku nekih inače dostupnih privilegija) pred kaznom zadavanjem (zadavanje neugodnih podražaja, poput zadavanja dodatne zadaće).
O tome jesu li posljedice, odnosno je li izrečena kazna, djelotvorna ili ne, može se zaključiti iz toga je li se nepoželjno ponašanje ugasilo, odnosno prestalo javljati.
Ako se neželjeno ponašanje i dalje javlja, to može značiti da ga se zapravo nagrađuje. Kako je to moguće? Tri su izvora te nagrade – pažnja učitelja, pažnja suučenika i razbijanje dosade. Ako je dijete željno pažnje, tada mu i negativna pažnja koju mu učitelj pridaje prilikom kažnjavanja bolja od nikakve. Pažnja u tom slučaju ima jače pozitivne efekte nego što su negativni efekti kazne. Stoga na učenika ne treba obraćati pažnju samo kada čini nešto loše. Dapače, potrebno je uporno ignorirati učenikove ispade ili zaista kazniti nepoželjno ponašanje, ali istovremeno nagrađivati i poticati željeno ponašanje. Pri tome je važno osigurati i suradnju drugih učenika u razredu kako ni oni ne bi pridavali pažnju ispadima.
Tehnike navedene u tekstu proizlaze iz bihevioralnih teorija učenja prema kojima se neko ponašanje ponavlja jer ga se nečim potkrepljuje, odnosno nagrađuje. Prikazane tehnike samo su jedan od načina na koji se može smanjiti nedisciplina u razredu. Pri tome se nedisciplina odnosi na manje, svakodnevne prekršaje. U slučaju ozbiljnijih disciplinskih problema, poput učeničkog učestalog verbalnog ili fizičkog nasilja, ipak je potrebna pomoć stručnih službi u rješavanju problema i nešto ozbiljniji i sveobuhvatniji pristup od ovdje prikazanog.
Autor: Maja Galić

Леворуко дете и …

Standard

Овај текст није случајно испред Вас: или сте Ви леворуки или Ваше дете, или неко Вама близак.

Леворуких је све више. На срећу скоро нико не покушава да их натера да пишу десном руком, већ покушавају да разумеју како то изгледа живети у свету „дешњака“.

Научници се баве разлозима настанка, испитивањима психолошких карактеристика, како функционише мозак и моторика. Са друге стране чак и индустрија и трговина се укључују: праве се маказе за леворуке, неки инструменти .

Питајући се како је настала толика разлика у корист дешњака, научници су покушавали да нађу одговор упоређујући истраживања која су се бавила животињама, али и различитим подацима о броју леворуких особа, зависно од земље у којој су се родили и одрасли .

Леворуких људи је 8% мушкараца и скоро 6% жена англосаксонског подручја, нешто више од 4 % јапанаца и мало више од 2% јапанки, и на пример само 1,5% кинеза пише и једе левом руком (на основу података И.Макарјева, 2003.Петроград).  Очигледно леворукост – деснорукокост није ствар само моторике шаке, фунционисања мозга, већ и традиције, веровања, васпитних поступака.  Обично се поставља питање шта је узрок леворукости ? Научници немају јединствен одговор.  Већина ће приметити да сигурно има неког рођака, претходника који само пише десном руком, а све остало ради левом руком или су му доста снажне обе руке.  Раније се догађало да се деца упорно,  још док су сасвим мала, давањем кашике, чешља или играчке у десну руку навежбавају за коришћењем десне руке, чак и ако она није доминантна.

Леворукост – деснорукост се одређује још у пренаталном периоду.  Зна се да се у породицама које имају бар једног леворуког родитеља 10 до 12 пута чешће рађају леворука деца.

Деца врло рано показују своју опредељеност (да ли су дешњаци или леваци) већ у првим годинама живота.  Истина има и случајева да се уочава код неке деце и касније, али ређе после четврте, пете године. Пратећи свакодневни живот и игру сопственог детета може се проценити која му је доминантна рука.  Већина животних активности се обавља коришћењем обе руке.  Али ипак обично једна рука придржава предмет, а друга прецизније и вештије обавља одређене активности .

У игри и животу, не скрећући пажњу детета, можете проверити :

Којом руком:

– црта?

– држи четкицу за зубе?

– се чешља?

– дели карте?

– гађа лоптом?

– ставља коцке, кад прави кулу…,

– гура аутић,….

– облачи лутку….

– ниже перле…

– брише гумицом…

– коју руку прву ставља у рукав .. кад се облачи…?

Ако дете у 9 од 10 оваквих ситуација користи леву руку,  може се претпоставити да је леворук.  Има деце и одраслих који равномерно користе обе руке, па ће се њима десити да 4, 5 активности раде једном, а друге другом руком.

Уколико је потребно, право тестирање може обавити специјалиста.  Познато је да мозак човека има две половине које нису индентичне.  Ако је развијенија лева половина мозга, човек је дешњак, а ако је развијенија десна страна мозга, он је леворук.  Разлика није само у томе што један пише десном, а други левом руком или шутира лопту левом или десном ногом.  Наше половине мозга одговорне су не само за супротне стране тела, већ и за карактер наших активности.  Лева половина мозга обрађује информације, систематично, постепено: проверава све могуће варијанте. Захваљујући тој половини мозга ми разумемо смисао речи, апстрактне појмове, способни смо да свет који нас окружује класификујемо, планирамо своје активности укључујући логичко закључивање и чињенице.  Зато нам се често чини да дешњаци закључују црно-бело, логично, рационално.   Организовани су, завршавају једну обавезу и прелазе на следеће, прво планирају, па онда су у акцији, тешко им је да промене одлуке.  Нуде стабилност и структуру .  Десна половина мозга обрађује информације интуитивно, тренутно, са пуно емоција, креативно.  Па се догађа да леворуки трпају ствари на гомилу.  Иду од једног задатка до другог, неке остављају незавршене.  Одлажу до последњег момента , пре него што почну са радом.  Заборављају да планирају, већ су одмах у акцији.  Понекад тренутно уочавају битне ствари у ситуацији.  За њих је карактеристично да у ситуацији виде необично и неочекивано, да примете нешто што већина неће видети.  Али ће понекад видети проблем у нечему сасвим једноставном.

Често ће све то резултирати изразитиом креативношћу.  Ове способности које подстичу креативност имају и своје друго лице. леворука деца која имају склоност ка истраживању и креативности имају другачији ток развоја од типичних дешњака.   Развој леворуких често иде скоковито, неравномерно , па неке способности су ниже од просечних вршњака, а неке друге далеко више.  Такав развој, који нема раван успон, већ више цик -цак и труд леворуког детета да се развија у свету дешњака ствара посебно изазовну ситуацију развоја.  Неке тешкоће које се наводе даље у тексту могу да се уопште не појаве или да прођу готово неприметно, јер неки леворуки развијајући своје способности компензују друге, па су често бољи математичари, лако изводе закључке, али теже памте, немају снажну концентрацију или имају тешкоће у писању.  Обичан човек нема проблема кад треба да одреди која му је десна рука.  За леворуког то није баш једноставно.  Тешкоће у просторној оријентацији у животу и на папиру честа су одлика леворуких.  Игре на којој ти је руци сат, наруквица, навезен детаљ на рукаву… могу бити подршка у оријентацији.  Сетите се само како је изгледало кад сте на часовима вожње аутомобила морали да координирате рад руку, стопала, пратите саобраћај и да извршавате налоге скрени лево – десно…

Са сличним тешкоћама се суочава малишан када улази у свет графичких симбола, писања, слова.  Писање као у огледалу, када слова и бројеве деца пишу наопако, је само једна фаза развоја писања леворуког детета. Вероватноћа да се појави писање као у огледалу је преко 80% код леворуке деце узраста 5 -7 година.

За леворуко дете је сасвим свеједно одакле почиње читање или писање од горе, доле, с лева или десна. Они не раде тако да би некога нервирали, већ зато што им положај ништа не значи.  Зато је потребно вежбање коришћења свеске, папира и подсећање на правац коришћења папира са леве стране на десну и од врха странице до дна.  Наравно вежбање графо-моторике треба да буде забавно и без присиле.  Иако је доминантна на пример лева рука, и стоји јасна препорука да не треба превежбавати руку, не значи да се лева рука не употребљава.

Треба користити различите активности у којима се вежба моторика обе шаке и тела у целини.  Игре тражења туђих грешака су увек интересантније од тражења својих.  Зато обичне коцке са словима или словарице могу бити забавна игра ако се постави задатак да од 10 постављених слова пронађу три која су окренута наопако.  Подразумева се равноправност одраслог и детета у задавању и решавању. У наставку се нуде примери различитих активности, задатака, игара прстима који поред графомоторичких вежби укључују дечију креативност и логичко закључивање.

Мали подсетник за родитеље, васпитаче и учитеље:

– Одрасли не треба да показује ни под којим условима негативан однос према леворукости.

– Немојте пребацивати леворуког на деснорукост: То озбиљно угрожава дечије здравље. Обично се у таквим ситуацијама најбрже примети почетак муцања таквог детета!

– Водећа рука се одреди природно до 4-5 година. И ма колико нисте задовољни квалитетом каснијег цртања или писања не сме се превежбавати рука!

– Потребно је пажљиво праћење леворуког детета : уочавање промена расположења, знати узроке његове радости, али и туга, разумети његове проблеме и помоћи му да их превазиђе.

– Леворуки су темпераментни, нестрпљиви и често раде, а да не промисле.

– Често не могу да се усредсреде, пажња им је краткотрајна и имају потребу за смењивањем активности. Није да неће да седе, већ не могу! Тешко издржавају присилу.

– Тешкоће које има леворуко дете могу бити тешкоће самог детета чији узрок није у леворукости.

– Научите дете да правилно седи за столом. Користи простор свеске. Водите рачуна да њему светлост треба да допире са десне стране.

– Када започне писање немојте очекивати да слова пише повезано. Неки леворуки пишу као у огледалу, започињу писање са десног краја папира, одоздо на горе и слично. Они морају да вежбају коришћење папира с лева на десно.

– Не терајте их да читају, иако знају слова, ако сами не показују интересовање. Њима треба више времена играња на слово на слово, различитих вежби, игара са препознавањем слова и њихових елемената. –

Вашем детету је потребна пажња и посебан приступ не зато што је леворуко, већ зато што је свако дете стварно јединствена и непоновљива особа. –

Од размевања, стрпљења, љубави, благовремене подршке и помоћи одраслог родитеља и учитеља зависиће успешност и задовољство сваког детета.

Учитељ/учитељица

Standard

Како ће дете прихватити школу умногоме зависи од односа који на самом почетку школовања успостави са својим учитељем/учитељицом. Развијајте поверење код детета према учитељу/учитељици. Објасните му какву улогу и које све задатке учитељ има – а они су свакако много већи него да детету само пренесу знање. Говорите детету о учитељу/учитељици лепим речима, са поштовањем и уважавањем његовог рада. Укажите детету на то да ће се учитељица радовати његовим успесима, али да је она ту и зато да му олакша кад је нешто тешко, да га научи и покаже му кад нешто не уме да уради, да му помогне да стекне другове… Такође је важно да дете буде свесно тога да учитељица не може баш увек само њему да посвети време и пажњу – да је она ту и због других ђака.
Познато је да је за ђака првака учитељ велики ауторитет. За првака је он/она најбољи, најпаметнији, најправеднији човек. Учитељ управо захваљујући свом ауторитету врши велики васпитни утицај. То је разлог због кога сваки учитељ/учитељица настоје да што више подигну свој ауторитет у очима деце. Греши сваки родитељ који покушава на било који начин да оспори ауторитет учитеља. Не би ваљало пред дететом рећи нешто ружно за учитеља, чак и ако мислите да је заслужио критику. Сваки неспоразум се може решити разговором са учитељем насамо.
Сваки родитељ који се одговорно понаша може очекивати да ће и његово дете стећи сличне особине.

Учење и домаћи задаци

Standard

Најважнија дужност и највећи напор са којим се ђак првак среће у школи, и то по први пут, је израда домаћих задатака. Они имају вишеструку значај – образовни и васпитни. Задаци су обавеза која се мора извршавати скоро свакодневно. Управо преко обавеза и дужности се најјаче васпитно делује. И детету, као и одраслој особи, свака обавеза пада тешко. Зато детету помозите да та обавеза пређе у навику. Супротан ефекат постиже се ако се много мешате у рад детета, ако га препустите самом себи или га кажњавате, а нарочито ако уместо њега радите задатке. Дете не може научити гледајући него радећи. Дакле, дете треба само да ради задатке а права помоћ родитеља се огледа у томе да се интересује за његов рад, да га упућује, подстиче, храбри. Навикните дете да ради у исто време и на једном одређеном месту. Договорите се са дететом да после краћег одмора пошто дође из школе прво уради задатке и онда се игра. Тако се развија осећај дисциплине и одговорности. Не препоручује се рад непосредно после ручка нити после игре. Пре него што дете, сада у улози ученика, почне да учи или ради задатке нека се претходно припреми за рад : опере руке, провери да ли је сто чист, да ли је сав прибор ту и сл.

Време за рад и учење

Standard

Врло је важно заједно са дететом направити план рада или план активности у току дана и тога се придржавати. Нека деца направе симболе за одређене типове активности које ћете према договору или задатом распореду поставити на календар. У почетку се дете мора чешће подсећати и контролисати да би се навике формирале али ћете и сами временом приметити да ће Ваше учешће бити све мање.
Уз све наведено неопходно је да храбрите своју децу, будете стрпљиви, да им помажете, да се интересујете за све оно што им се дешава у школи и да стално разговарате са њима. Кад се свему томе дода и Ваша љубав, коју несумњиво исказујете свом чеду, резултат не би требало да изостане.

Радне навике

Standard

Да би се дете навикло на ред и рад то треба чинити постепено. Навике се не стичу преко ноћи већ дуготрајним понављањем одређених радњи. Ваљало би дете усмеравати да своје ствари свакодневно оставља на своје место, да обавља неке послове у кући који не захтевају много снаге и времена али који ће бити његова редовна обавеза. Оно управо обављањем ових послова стиче самосталност и самопоуздање који су основа здраве и зреле личности и одговорног ученика.
Како би се створиле навике за школски рад, дете треба да има стално место за рад, прибор и књиге као и одређено време за рад и одмор.
*место за рад
Заједно са дететом одредите (дефинишите) радни простор. Уколико постоји дечија соба, претворите један њен део у место за рад. Ако нисте у могућности да детету обезбедите простор за рад, игру, дружење и одмор у једној соби креирајте те просторе на више места у кући, водећи рачуна о томе да дете, уколико ме може да има лични и «фиксиран»простор, мора да има лично уређен простор. Место за интелектуални рад, за израду домаћих задатака и учење, мора бити мирно и заштићено од пролаза укућана док је рад у току. Било би добро да дете има свој радни сто и столицу и од почетка инсистирајте да се учење одвија баш ту и нигде другде. У току рада дете нека прави кратке паузе за сок, понеку вежбицу истезања или тоалет.
*прибор и књиге
На радном столу држати само књиге и прибор а никако играчке или сличне ствари које ће скретати пажњу са задатака. После завршеног учења код првака стварати навику да коришћене књиге и прибор скупи и одложи на своје место као и да их чува и држи уредно.

Адаптација ученика првог разреда на школу

Standard

Адаптација ученика на школу подразумева спремност детета да прихвати нове обавезе, али и спремност родитеља да му у томе на прави начин помогну и обезбеде услове за успешан рад.
Превасходно оно мора игру заменити обавезама и систематским радом. Игра се не искључује али се помера у други план. Игра се не сме елиминисати јер је неопходна за развој бројних функција, али сада обавезе добијају примат.
Најважније за предшколски период и период поласка у школу је да се изгради осећај одговорности код деце, а упоредо са тим ваља их осамостаљивати. Процес осамостаљивања и стварања осећања одговорности постиже се пре свега у међусобним контактима родитеља и деце у породици. Како? Родитељи морају пред дете постављати различите захтеве и обавезе примерене њиховом узрасту, а то ће уједно бити главни помагачи у дететовом даљем школовању. Интелигенција је само један од услова да дете буде успешно у школи. Упоредо се морају развијати и други квалитети личности да би његове интелектуалне могућности могле да дођу до пуног изражаја и то у најпозитивнијем смислу.
Припремите дете за колектив. Одведите га да види школу, испричајте му шта се тамо ради без застрашивања или претераног улепшавања. Добро је ако може да сазна искуства другог детета које већ иде у школу. Постепено прилагодите ритам спавања и оброка оном који га очекује. Јако је важно да пред дететом изражавате позитивно мишљење и да своје дилеме и страхове не показујете. Заједно са дететом можете припремити ствари за школу. Дозволите му да изабере ранац или нешто од потребног прибора. Направите заједно налепнице за свеске или кутију за оловке.
Имајте доста стрпљења и када осећа страх или плаче. Детету ће можда бити потребно и неколико недеља да се адаптира. То посебно важи за децу која се нису одвајала од породице или су имала искуство нестабилности у животу.
Деца на овом узрасту успостављају аутономију и схватају коме могу да верују и са ким желе да остваре близак контакт. Дајте им довољно времена да упознају нову средину, упутите их на правила, усмеравајте ка активностима, говорите им о вашим очекивањима… Похвалите их када се прикључе групи и када нешто добро ураде. Радећи овако можете очекивати да ће се дете ускоро прилагодити.
Све новине са којима се дете среће при поласку у школу могу бити тешкоћа за њега, па није редак случај да многа не успевају лако да се адаптирају. Тешкоће у прилагођавању се могу испољити у промени понашања, било да се претерано повлаче или постају упадљиво немирна, а могуће су и друге реакције као што су заборавност, плакање, страхови, избегавање школе, «бекство у болест», поремећаји апетита, сна, поремећаји функција пробавних органа. Најчешће су то пролазни симптоми или реакције на неуспех у прилагођавању или на страх од неуспеха. Страх може бити изазван тешкоћама у прихватању школских обавеза или у немогућности успостављања контаката са другом децом или учитељем/учитељицом.
Чак и ако дете не пролази кроз проблеме одвајања, имајте на уму да је долазак у нову средину тежак прелаз за њега. Па, уколико на почетку одбија да се прикључи групи, да ради са другарима, да одговара на ваша упутства, сетите се да је такво понашање, макар у првим недељама, развојно нормално.